Principado-Obispado de Montenegro
| |||||
| |||||
.svg) | |||||
| Capital | Cetinje | ||||
| Idioma oficial | Montenegrino | ||||
| Gobierno | Teocracia | ||||
| Historia | |||||
| • | 1697 de 1697 | ||||
| • | 13 de marzo de 1852 de 1852 | ||||
| Superficie | |||||
| • 1851 | 5475 km² | ||||
| Moneda | Perun montenegrino
| ||||
El Príncipado-Obispado de Montenegro fue un estado teocrático balcánico, en el sudeste de Europa, que existió entre 1697 y el 13 de marzo de 1852, cuando fue disuelto por Nicolas Mirkov, quien proclamó el Principado de Montenegro. Surgió fruto de la renuncia del clero ortodoxo a seguir siendo un señorío otomano, lo que transformó la parroquia de Cetinje en un protectorado ruso, gobernando por Obispos Metropolitanos (Vladika, también traducido como "Príncipe-Obispo").[1][2][3]
Toponimia
El estado era prácticamente gobernado por la Iglesia ortodoxa, bajo la supervisión de la familia Petrović-Njegoš. El nombre más utilizado en la historiografía es Metropolitanato de Cetinje (Цетињска митрополија).[4] El mayor responsable polítco era conocido como Metropolitano (Vladika, en ruso) aunque también traducido comoPríncipe-Obispo. Danilo I (1697-1735) se hacía llamar a sí mismo "Danilo, Metropolitano de Cetinje, Njegoš, duque de la tierra serbia" ("Данил, владика цетињски, Његош, војеводич српској земљи ...").[5][6] Posteriormente tras la unión de la Llanura de Bjelopavlićka y las colinas en las que habitaba dicho clan, durante el gobierno de Pedro I, el estado fue llamado oficialmente Montenegro y las colinas.[7] En código escrito por Danilo I, fechado en 1855, se establece expresamente que él es el "knjaz" (duque, príncipe) y "Gospodar" (señor) del Cerro Negro libre (Montenegro) y las colinas".[8]
Historia
La historia comienza con Danilo Šćepčević, un obispo de Cetinje al que se unieron varios clanes de Montenegro en la lucha contra el Imperio otomano que había ocupado la mayor parte del sureste de Europa. El Vladika Danilo fue el primero de la Casa de Petrović-Njegoš, que ocuparía el cargo de Obispo Metropolitano de Cetinje hasta 1851, cuando Montenegro se convirtió en un principado laico con Danilo Petrović-Njegoš. Además, se convirtió en una monarquía breve cuando fue abolido temporalmente entre 1767 y 1773, cuando el impostor Šćepan Malí, se hizo pasar por el emperador ruso y se coronó Señor de Montenegro.
Referencias
- ↑ Victoria Clark, Why angels fall: a journey through Orthodox Europe from Byzantium to Kosovo, p. 93
- ↑ Robert Bideleux, Ian Jeffries, A history of eastern Europe: crisis and change, p. 86
- ↑ Anthony Trollope, Saint Pauls, Volume 5, p. 430
- ↑ Milija Stanišić (2005). Dubinski slojevi trinaestojulskog ustanka u Crnoj Gori. Istorijski institut Crne Gore. p. 114. «Као што смо претходно казали, стицајем историјских и друштвених околности Цетињска митрополија је постала не само духовни него и политички центар Црне Горе, Брда и негдашњег Зетског приморја. Заједно са главарским ...»
- ↑ Matica srpska, Lingvistička sekcija (1974). Zbornik za filologiju i lingvistiku, Volume 17, Issues 1-2. Novi Sad: Matica srpska. p. 84. «Данил, митрополит Скендерије u Приморја (1715. г.),28 Данил, владика цетински Његош, војеводич српској земљи (1732. г.).»
- ↑ Velibor V. Džomić (2006). Pravoslavlje u Crnoj Gori. Svetigora. «То се види не само по његовом познатом потпису „Данил Владика Цетињски Његош, војеводич Српској земљи" (Запис 1732. г.) него и из цјелокупког његовог дјелања као митрополита и господара. Занимљиво је у том контексту да ...»
- ↑ Etnografski institut (Srpska akademija nauka i umetnosti) (1952). Posebna izdanja, Volumes 4-8. Naučno delo. p. 101. «Када, за владе Петра I, црногорсксу држави приступе Б^елопавлиЬи, па после и остала Брда, онда je, званично, „Црна Гора и Брда"».
- ↑ Stvaranje, 7–12. Obod. 1984. p. 1422. «Црне Горе и Брда историјска стварност коЈа се не може занема- рити, што се види из назива Законика Данила I, донесеног 1855. године који гласи: „ЗАКОНИК ДАНИЛА I КЊАЗА И ГОСПОДАРА СЛОБОДНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И БРДА".»