Vulnetari

De Wikipedia, la enciclopedia libre
Vulnetari
Activa 1941 - 1946
País Albania
Reino de Italia
Alemania nazi
Fidelidad Italia (1941 - 1943)
Archivo:Flag of The Kingdom of Albania.svg Protectorado italiano de Albania
Alemania nazi
Estado Independiente de Albania
Rama/s Milicia
Tipo Infantería
Función Tropa auxiliar
Tamaño 5.000[1]​ - 6.000[2]​
Alto mando
Comandantes
notables		 Rizë Umeri
Sali Barjaktari
Zhukë Axhija
Sali Rama
Ramë Alija
Idriz Rexha
Avdyl Dura
Cultura e historia
Colores Rojo y negro
Guerras y batallas
Yugoslavia durante la Segunda Guerra Mundial
Levantamiento en Montenegro
Batalla de Novi Pazar
[editar datos en Wikidata]

Los Vulnetari (Voluntarios) eran una milicia voluntaria de albaneses de Kosovo establecida en 1941 por las fuerzas italianas después de la exitosa invasión de Yugoslavia.[3]​ Sirvieron como fuerza auxiliar para el control civil y la protección de las aldeas.[4]​

Algunos miembros de la milicia sirvieron como guardias fronterizos bajo el dominio italiano y alemán. Los vulnetari lucharon solo en sus propias áreas locales, por lo que lucharon contra partisanos y chetniks, "contra los cuales se mostraron luchadores hábiles y decididos".[4]​ Los vulnetari de la región de Đakovica fueron a Plav y Gusinje para apoyar la contraofensiva italiana durante el levantamiento en Montenegro.[5]​

De manera independiente, los vulnetari a menudo atacaban a personas de etnia serbia y realizaban incursiones contra objetivos civiles.[6]​ Según los estudiosos serbios, los vulnetari incendiaron cientos de aldeas serbias y montenegrinas, mataron a muchas personas y llevaron a cabo campañas de saqueo en Kosovo y las regiones vecinas.[7]​

Al final de la Segunda Guerra Mundial, la milicia se utilizó para proteger a las fuerzas alemanas en retirada. Después de que las fuerzas alemanas se retiraran a través de Kosovo, los miembros de los vulnetari se escondieron en sus aldeas.[8]​

Nombre[editar]

El nombre de esta unidad se deriva de la palabra albanesa Vullnetarë (voluntarios). También eran conocidos por el gentilicio kosovares.[4]​

Historia[editar]

Las confiscaciones de tierras albanesas y el asentamiento de colonos serbios durante el período de entreguerras llevaron a algunos albanokosovares durante la Segunda Guerra Mundial a colaborar con las potencias del Eje que prometían una Gran Albania.[9]​ Durante la invasión de Yugoslavia en abril de 1941, voluntarios albaneses se pusieron a disposición del general Eberhard, comandante de la 60.ª división de infantería alemana.[10]​ Sintieron que cualquier cosa sería mejor que el chovinismo, la corrupción, el hegemonismo administrativo y la explotación que habían experimentado bajo las autoridades serbias durante el período de entreguerras.[11]​ Los vulnetari eran en su mayoría campesinos albaneses de mediana edad que vivían en sus casas y no vestían uniformes sino solo una banda negra y roja alrededor de los brazos.[12]​ Comenzaron a emprender acciones de venganza, quemando asentamientos serbios y expulsando a los colonos serbios y montenegrinos de entreguerras a la Serbia propiamente dicha.[13]​[14]​[15]​

Según Smilja Avramov, en junio de 1941 las masacres de la población serbia en Kosovo y Metojia adquirieron un carácter organizado cuando se establecieron los vulnetari.[16]​

El comandante de los Vulnetari de Rugova era Riz Umeri.[17]​ Otros comandantes eran Sali Barjaktari, Zhuk Haxhia y Sali Beba.[18]​ Ram Alija, de Istok, comandó a los Vulnetari que quemaron pueblos serbios y asesinaron a personas en Ibarski Kolašin y Metojia.[19]​ Durante un ataque, las fuerzas de Bislim Bajgora, ayudadas por Vulnetari de Drenica dirigidas por Idriz Rexha, quemaron 22 aldeas y asesinaron a 150 serbios.[20]​

A mediados de julio de 1941, se perdió la comunicación entre el Comité Central del Partido Comunista de Yugoslavia (CK KPJ) y las organizaciones vecinas del partido en Montenegro y Serbia; el comité regional del KPJ para Kosovo y Metojia intentó restablecer la comunicación en varias ocasiones y comenzó a trasladar nuevos combatientes de su región a Montenegro y Serbia.[21]​ En dos intentos de llegar a Montenegro y restablecer la comunicación con su organización comunista, los Vulnetari mataron a más de 20 comunistas de Metojia.

Miles de Vulnetari y policías comandados por Bislim Bajgora y Šaban Poluža atacaron Ibarski Kolašin el 30 de septiembre de 1941.[22]​ Esta región fue atacada por Vulnetari de Drenica y Methohija Podgor, y sus brutales ataques contra las aldeas de Ibarski Kolašin duraron hasta el 10 de octubre de 1941.[23]​ Este ataque sobre Ibarski Kolašin fue tan violento que los alemanes se refirieron a él como la "ola sangrienta".[24]​

El 15 de octubre de 1941, los chetniks de Suva Planina atacaron a los Vulnetari e inicialmente les causaron muchas bajas, lo que los obligó a retirarse a través del río Ceranje, pero los Vulnetari se las arreglaron para derrotar a los chetniks más tarde. Los chetniks entraron en Ceranje y quemaron casas albanesas. En la noche del 15 de octubre, refuerzos de los Vulnetari llegaron desde Šalja y obligaron a los chetniks a retirarse durante la noche. El 16 de octubre, los chetniks atacaron nuevamente a los Vulnetari y los obligaron a retirarse cruzando el río Ceranje. Después de las batallas del 14 y 15 de octubre, los chetniks se vieron obligados a retirarse y todas las casas serbias entre Slatina y Lešak fueron quemadas.[25]​

El 17 de octubre de 1941, el pueblo de Dobruša, cerca de Peć, fue atacado por Vulnetari formados por milicianos de Istok, Drenica y Đakovica. El ataque fue organizado por Dževat Begoli, el gobernador del condado de Istok. Los defensores del pueblo lograron aguantar durante tres días y abandonaron el pueblo junto con su población. Luego, las casas en Dobruša fueron saqueadas e incendiadas.

En el período comprendido entre noviembre y diciembre de 1941, grupos Vulnetari comandados por Shaban Polluzha participaron en la defensa de Novi Pazar de las fuerzas partisanas combinadas de chetniks yugoslavos.[26]​ Con los atacantes repelidos con éxito, el alcalde de Novi Pazar, Aćif Hadžiahmetović, tomó la decisión de atacar la ciudad de Raška controlada por los chetniks usando las fuerzas que reunió. El 16 de noviembre a las 10 de la mañana, las fuerzas musulmanas y albanesas atacaron Raška. Rápidamente avanzaron hacia el pueblo. La situación para los defensores se volvió muy difícil, por lo que Vojislav Lukačević, la persona de mayor confianza de Mihailović, se comprometió personalmente en la defensa de la ciudad.[27]​

El 30 de enero de 1943, los Vulnetari capturaron el pueblo de Grbole y aterrorizaron a los residentes. A finales del otoño, expulsaron a los aldeanos, saquearon sus casas y las quemaron.[28]​[29]​[30]​ Los Vulnetari saqueaban rutinariamente las viviendas de la población serbia.

Vulnetari participó en la Operación Draufgänger en julio de 1944.[31]​

Avdilj Dura, de la región de Kačanik, se convirtió en el comandante de 5.000 Vulnetari después de la capitulación búlgara en septiembre de 1944.[32]​

Víctimas[editar]

Según fuentes serbias, se estima que los Vulnetari y otros paramilitares asesinaron hasta 10.000 serbios y montenegrinos en Kosovo.[33]​[34]​

Los vulnetari en Macedonia Occidental[editar]

Los Vulnetari también se establecieron en el oeste de Macedonia Occidental. En Debar se establecieron cinco o seis empresas de entre 1.200 y 1.500 Vulnetari.[35]​[36]​

Alrededor de Struga había dos compañías de 800 Vulnetari comandadas por Bekir aga y Tefik Vlasi.[17]​ Ali Maliči dirigía una compañía de 400 Vulnetari en Rostuša. El comandante de los Vulnetari de Kičevo era Mefail, mientras que el comandante de Gostivar era Xhem Hasa.[37]​

Consecuencias[editar]

Sali Rama, Žuk Adžija y varios forajidos bajo su mando fueron arrestados y sentenciados a prisión después de la Segunda Guerra Mundial. Avdilj Dura se rindió en enero de 1945 junto con unos 100 forajidos bajo su mando.[38]​ Bislim Bajgora fue asesinado en 1947.[39]​

En 2010, el partido político albanés macedonio Nueva Democracia propuso que se construyera un monumento a Xhem Hasa en Gostivar. Ya se construyó un monumento de Hasa en su lugar de nacimiento, el pueblo de Simnica, en 2006.[40]​

Miembros notables[editar]

  • Rizë Umeri, comandante en Rugovo
  • Shaban Polluzha, comandante en Drenica
  • Sali Barjaktari, comandante
  • Zhukë Axhija, comandante
  • Sali Rama, comandante
  • Ramë Alija, comandante de Istok
  • Idriz Rexha, comandante en la región de Mitrovica
  • Avdyl Dura, comandante de Kačanik
  • Xhevad Begolli
  • Xhem Hasa, comandante en Macedonia Occidental

Véase también[editar]

Referencias[editar]

  1. ↑ T. Bataković, Dušan (2007). Kosovo and Metohija: living in the enclave. Serbian Academy of Sciences and Arts, Institute for Balkan Studies. p. 55. ISBN 9788671790529. Retrieved 21 August 2012. In this new satellite Fascist-type state, the Italian Government set up an Albanian voluntary militia numbering 5,000 men — Vulnetari — to help the Italian forces maintain order as well as to independently conduct surprise attacks on the Serb population.
  2. ↑ Radovi, Томови 8-9. Sveučilište u Zagrebu. Institut za hrvatsku povijest. 1976. p. 207. Retrieved 21 August 2012. Sa ovim snagama sarađivale su kvislinške jedinice »Vulnetara« (oko 6000 ljudi).
  3. ↑ Dérens, Jean-Arnault (2006). Kosovo, année zéro. Paris-Méditerranée. p. 66. ISBN 9782842722487. Retrieved 21 August 2012. Une administration albano-italienne fasciste s'installa au Kosovo, tandis que la milice albanaise des Vulnetari, servait d'auxiliaire aux forces italiennes pour maintenir l'ordre.
  4. ↑ a b c Tomasevich, Jozo (2001). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Vol. 2. San Francisco: Stanford University Press. ISBN 0-8047-3615-4. p.152
  5. ↑ Božović, Branislav; Vavić, Milorad (1991). Surova vremena na Kosovu i Metohiji: kvislinzi i kolaboracija u drugom svetskom ratu. Institut za savremenu istoriju. p. 193. ISBN 9788674030400. Када је, 13. јула 1941. године, у Црној Гори избио општенародни устанак, са Косова и Метохије су у Плав и Гусиње упућивани вулнетари...Највише их је било из околине Ђаковице...
  6. ↑ Vickers, Miranda (1998). Between Serb and Albanian: a history of Kosovo. Hurst & Co. p. 134. ISBN 9781850652786. Retrieved 21 August 2012. the activities of numerous Albanian nationalist movements, and life consequently became increasingly difficult for Kosovo's Serb population whose homesteads were routinely sacked by the Vulnetari.
  7. ↑ Božović, Branislav (1991). Surova vremena na Kosovu i Metohiji: kvislinzi i kolaboracija u drugom svetskom ratu. Institut za savremenu istoriju. ISBN 9788674030400. p.85
  8. ↑ Borozan, Đorđe. "Albanci u Jugoslaviji u Drugome svjetskom ratu" (PDF) (in Serbian). Zagreb: Centar za politološka istraživanja. p. 367. Retrieved 3 September 2012. Prvaci Druge prizrenske lige, predvođeni Daferom Devom, povukli su se sa njemačkim snagama, a vulnetarske formacije pritajeno su se sklonile u svoja matična sela.
  9. ↑ Denitch, Bogdan Denis (1996). Ethnic nationalism: The tragic death of Yugoslavia. Minneapolis: University of Minnesota Press. p. 118. ISBN 9780816629473.
  10. ↑ Borozan, Đorđe (1995), Velika Albanija : poreklo - ideje - praksa [Greater Albania: origin - ideas - practice] (in Serbian), Belgrade: Vojnoizdavački insitut Vojske, p. 305, OCLC 48419390, "Вулнетари", Албански добровољци који су се ставили на располагање команданту њемачке 60. пјешадијске дивизије генералу Еберхарду за вријеме априлског рата, имали су улогу помоћне албанске полиције задужене за подстицање исељавања српског и црногорског становништва са Косова и Метохије
  11. ↑ Ramet, Sabrina P.; Listhaug, Ola, eds. (2011). Serbia and the Serbs in World War Two. Palgrave Macmillan UK. p. 114. ISBN 9780230347816.
  12. ↑ Borozan, Đorđe (1995), Velika Albanija: poreklo - ideje - praksa [Greater Albania: origin - ideas - practice] (in Serbian), Belgrade: Vojnoizdavački insitut Vojske, pp. 305, 482, OCLC 48419390, углавном из косовско-метохијских села, средовјечни сељаци, носили су на руци траку црно-црвене боје... Нијесу били униформисани, живјели су код својих кућа и слободно носили оружје.
  13. ↑ Judah, Tim (2002). Kosovo: War and revenge. New Haven: Yale University Press. p. 47.
  14. ↑ Judah 2002, p.27
  15. ↑ Ramón, Juan Corona (2015). "Kosovo: Estado actual de una balcanización permanente". In Weber, Algora; Dolores, María (eds.). Minorías y fronteras en el mediterráneo ampliado. Un desafío a la seguridad internacional del siglo XXI. Madrid: Dykinson. p. 262.
  16. ↑ Avramov, Smilja (1995). Genocide in Yugoslavia. BIGZ. p. 186. ISBN 9788613007982. Retrieved 21 August 2012. In the month of June the massacres took on a more organized character when Shqiptar volunteer companies (the so-called Vulnetari) were formed and armed. A company headed by Ram Alia and another group under Tsola Barjaktar [...]
  17. ↑ a b Vidačić, Rajko (2000). O korenima separatizma i terorizma na Kosovu [About roots of separatism and terrorism on Kosovo]. Belgrade: Službeni list SRJ. ISBN 9788635504643. OCLC 48602543. p.58
  18. ↑ Vidačić 2000, pp. 58, 94
  19. ↑ Božović 1991, p. 535
  20. ↑ Mirković, Jovan (2005), Genocid u 20. veku na prostorima jugoslovenskih zemalja: zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd, 22-23 April 2003 (in Serbian), Belgrade: Muzej Žrtava Genocida, p. 149, ISBN 9788690632916, OCLC 71017948, под командом Бислима Бајгоре, коме су помагали вулнетари (добровољци) из Дренице Идриза Реџе, спаљено је 22 села и убијено 150 Срба
  21. ↑ Milković, Milutin (1991a). "Први косовско-метохијски партизански одред" (PDF). PRVA KOSOVSKO-METOHIJSKA PROLETERSKA BRIGADA. Belgrade. pp. 15–62
  22. ↑ Antonijević, Nenad (2003). "Stradanje srpskog i crnogorskog civilnog stanovništva na Kosovu i Metohiji 1941. godine". Dijalog Povjesničara-istoričara. Zadar: Friedrich Nauman Stiftung. 8: 355–369.
  23. ↑ Antonijević, Nenad (5 March 2005). "Albanski zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu Nacistički genocid nad Srbima" (in Serbian). Pravoslavlje.rs. Archived from the original on 25 December 2013. Retrieved 30 August 2012. Ibarski Kolašin, kompaktna srpska teritorija u dolini Ibra, od Ribarića do Kosovske Mitrovice, bio je stalno na udaru albanskog terora. Ovu teritoriju napadali su vulnetari iz Drenice i Metohijskog Podgora. Jedan od masovnih napada dogodio se 30. septembra 1941. Najžešći udari na sela Ibarskog Kolašina trajali su do 10. oktobra 1941. Tada je spaljeno više od 20 srpskih sela.
  24. ↑ Jakšić, Slobodan, Prosveta i škole u starom Kolašinu, Ars Libri, p. 116, OCLC 69423634, Овај напад је толико био дивљачки и крвнички да су га Немци назвали "крвави талас".
  25. ↑ Bošković, Branko N. (1968). Narodnooskobodilačka borba u Ibarskom basenu (in Serbian). Zajednica naučnih ustanova Kosova i Metohije. p. 101. Retrieved 30 August 2012. Четници суходолског одреда извршили су наредног дана контранапад наносећи вулнетарима приличне губитке, протерују их преко Церањске реке и у Церањи пале Арбанашке куће. Предвече 15. октобра 1941 из Шаље преко Копаоника пристижу јаче вулнетарске снаге због чега су се четници у току ноћи морали повући. У току 16 септембра 1941 четници су поново извршили контранапад и успели да протерају вулнетаре преко Церањске реке. У борбама 14-15 октобра 1941 спрске породице су на простору Слатина-Лешак остале без крова над главом и без средстава за живот а вулнетарске снаге су при повлачењу имале прилично жртава.
  26. ↑ Ćuković, Mirko (1964). Sandžak. Nolit-Prosveta.
  27. ↑ Živković, Milutin (2011). "Dešavanja u Sandžaku od julskog ustanka do kraja 1941 godine" (PDF). Baština (in Serbian). Priština, Leposavić: Institute for Serbian Culture: 253. Retrieved 12 June 2014.
  28. ↑ Pavlović, Blagoje (1996), Albanizacija Kosova i Metohije [Albanisation of Kosovo and Metohija] (in Serbian), Pančevo: Evropsko slovo, p. 47, OCLC 76831409, Пошто су вулнетари, 30. Јануара 1943. године, поробили Грболе, терор над житељима овог села, којег нису поштеђени ни стари ни болесни, жене ни деца, спроводили су све до краја јесени 1943. године. Онда су их протерали из села, а куће им опљачкали и спалили
  29. ↑ Božović 1991, p. 231
  30. ↑ Jevtić, Atanasije. "Od Kosova do Jadovna" (in Serbian). Svetosavlje.org. Retrieved 30 August 2012. Један од њих Душан Ђајић, земљорадник, убијен је тако да му је једна нога свезана за високу пречагу лестава док су му другу ногу вукли на ниже, све док је нису ишчупали из бедара. Његова жена Мара гледала је мучење.
  31. ↑ Antonijević 2009, p. 24.
  32. ↑ Dželetović Ivanov, Pavle (2000), Balistički pokret 1939-1952: masovnost, saradnja sa italijanskim i nemačkim okupatorima i zločini nad Srbima [Balli Kombëtar movement 1939—1952: scale, cooperation with Italian and German occupation forces and crimes against Serbs] (in Serbian), Beograd: Arhiv Srbije, p. 104, OCLC 48615066, После капитулације Бугарске Авдиљ Дура постаје командант 5000 вулнетара са којима је нанео доста зла српском живљу
  33. ↑ Bataković, Dušan T. (1998). Kosovo: la spirale de la haine: les faits, les acteurs, l'histoire (in French). L'AGE D'HOMME. p. 43. ISBN 9782825111321. Retrieved 21 August 2012. On estime que la milice volontaire albanaise Vulnetari (env. 5 000 hommes), assistee per diverses formations paramilitaires, assassina en quatre ans quelque 10 000 Serbs.
  34. ↑ Antonijević, Nenad. Arhivska građa o ljudskim gubicima na Kosovu i Metohiji u Drugome svetskom ratu. p. 479. Najrealnije procene, na osnovu dostupnih arhivskih izvora, ukazuju da je u toku Drugoga svetskog rata na Kosovu i Metohiji život izgubilo oko 10 hiljada Crnogoraca i Srba, među kojima su većina stradali kao žrtve terora i zločina albanskih kvislinga.
  35. ↑ Mitrovski, Bora (1983). Petnaesti (makedonski) udarni korpus NOVJ. Belgrade: Vojnoizdavački zavod. OCLC 11754364.
  36. ↑ Малковски, Ѓорѓи (2002). "Балистичката организација во Македонија во Втората светска војна (1941-1944 година)" (in Macedonian). makedonskosonce.com. Archived from the original on 26 February 2012. Retrieved 8 September 2012. вулнетари или доброволна војска. Тие биле организирани на целата територија на Западна Македонија. Во Дебар нивниот број изнесувал од 1.200 до 1.500 лица распоредени во пет до шест чети.
  37. ↑ Малковски, Ѓорѓи (2002). "Балистичката организација во Македонија во Втората светска војна (1941-1944 година)" (in Macedonian). makedonskosonce.com. Archived from the original on 26 February 2012. Retrieved 8 September 2012. Во струшкиот крај бројот на вулнетарите изнесувал од 700 до 800 души, кои биле поделени во две чети. Првата чета броела 500 души, а командант бил мајорот Бекир ага. Втората чета се состоела од 300 лица чиј командант бил мајорот Тефик Власи. Во Ростуше дејствувала една чета од 400 души со која командувал Али Маличи. Во Кичево со вулнетарите командувал Мефаил, а во Гостивар Џемо Хаса.
  38. ↑ Dželetović Ivanov, Pavle (2000), Balistički pokret 1939-1952: masovnost, saradnja sa italijanskim i nemačkim okupatorima i zločini nad Srbima [Balli Kombëtar movement 1939—1952: scale, cooperation with Italian and German occupation forces and crimes against Serbs] (in Serbian), Beograd: Arhiv Srbije, p. 104, OCLC 48615066, Сали Рама и Жук Аџија и неколицина њихових одметника осуђени су на временске казне.
  39. ↑ Ličina, Đorđe (1977). Tragom plave lisice (in Serbian). Centar za informacije i publicitet. p. 95. Retrieved 4 September 2012. Podsjetit ćemo na jednu od najkrvavijih: u borbi s balistima Bislima Bajgore, u prosincu 1946. na Popovoj česmi, kod Vučitrna, poginulo je 18 pripadnika službe sigurnosti i KNOJA-a. Vođa terorističke bande Bislim Bajgora, likvidiran je slijedeće godine.
  40. ↑ "И фашистот Џемо влезе во ред за биста". Нова Македонија (in Macedonian). 2010. Archived from the original on 23 December 2014. Retrieved 8 September 2012. Партијата на Имер Селмани бара да му се изгради споменик на Џемо Балистот во Гостивар, кој во Втората светска војна беше крвник на македонскиот народ и соработник со италијанскиот и германскиот фашистички окупатор...Споменик на Џемо Хаса веќе има во неговото родно село Симница.
Obtenido de «https://es.wikipedia.org/w/index.php?title=Vulnetari&oldid=159438444»